Jesenji kamicak

Posmatrala sam sa prozora muskarca i zenu kako razgovaraju dok su se priblizavali mojoj zgradi.
Bas kada sam pomislila na zalazak sunca bez letnje zadrske, covek je klekao i ja sam samo cula zenu koja je jauknula. Njen glas je bio neobicno rezonantan valjda zbog trenutka u kome sem njih dvoje i mene na prozoru, nije bilo nikoga drugog. Covek se osmehivao i polako iz klececeg polozaja kliznuo na trotoar. Zurila sam kao omadjijana i posle nekoliko trenutaka koji su mi se ucinili neverovatno dugackim istrcala napolje.
Covek je lezao na zemlji, a zena me je uhvatila za ruku i ubrzano, misleci da onog trenutka nisam mogla da je razumem, ispitivala: "Da li je mrtav? Jel’ on to umro? Kazite mi, molim Vas!" Zena se tresla kao prut, a ja sam zbunjeno cucnula pored coveka i polako podigla njegovu glavu pod koju sam stavila neko salce koje sam bez pitanja uzela iz zenine ruke.
" Jao, jel on to mrtav? Sta da radim, sta da radim...?"
Covek je izgledao kao da spava. Nisam ni primetila da je komsija od preko puta stajao pored nas.
"Pade covek. Zvao sam hitnu pomoc. Dolaze."
Stajali smo na trotoaru uz zenino isprekidano jecanje.
"Da li da pozovem nekoga da dodje? Dajte mi broj?"
"Ne, ne, ja cu, ja cu....Sta da rdim? Sta da kazem? Kako da objasnim?""
Lisce je doleprsavsi iz obliznjeg parka zasulo moju ulicu u kojoj, sem u po nekim bastama koje su se videle spolja, nije raslo drvece.
Mozda je ovaj nas zivot stvarno samo iluzija. Mi ustvari ne postojimo. Mislimo da smo tu, radimo nesto, cekamo i na kraju skliznemo na trotoar, nestanemo na krevetu u poluosvetljenoj sobi, na nekom krivudavom, mokrom putu, u nekim fijucima metkova i bombi razbacani po mostovima, zakopaju nas posto odzivimo pozajmljene zivote nekih ljudi pre nas.
Dosla su kola hitne pomoci. Lekar je klimnuo glavom.
"Nema nista, gotovo je."
Sta je gotovo?
Bolnicari su stavili coveka na nosila. Prekrili su ga carsavom koji je zena pokusavala da ispravi.
I dok sam podizala sal sa zemlje,lisce je opet zasulo trotoar.

Kameni temelj kuce bez broja

U jednom od partaja oronule kuce ziveo je moj drug. Krivo mi je sto nisam u stanju da se jasno setim njegovog lika i ako smo igrali skolice i menjali rolsue praveci slalome od vrha ulice pa sve do coska. Na svakih dvadesetak minuta pojavljivali bi se po koji moskvic,fica, ili spacek i mi smo nestrpljivo sacekivali da prodju pored nas. Dete je raslo, a ja sam otisla iz ulice. Ostao je partaj. Kuca je malko popravljena, fasada izgleda sveze okrecena. U dvoristu se igraju neka druga deca jer na ulici stoje automobili od kojih su neki u poluraspadajucem stanju, a drugi ganc novi, tek kupljeni, cesto prave buku.. Moskvici se valjda vise ni ne prave, a ni spaceke nisam skoro videla. Moj drugar iz detinjstva je porastao u maloj sobici koja je gledala na ulicu.
Ceo stan sacinjavale su dve prostorije od kojih je prva, u koju se ulazilo iz avlije bila i kujna i soba. Bez glasa, bas tu, zaceta su neka deca, u tisini prednje sobe u kojoj se i kuvalo, a kroz koju se jedva prolazilo. Skoro bez pokreta i zvuka, uz dodir tih i nevidljiv, stvoreno je i dete koje jos uvek zivi tu. Dete je covek; ima porodicu. Kroz kapiju se vidi popravljena supa koja je izgleda postala deo stana. Pitam se da li u kujni jos uvek neko spava. Sigurna sam da je ostatak kuce nepromenjen.
Na zidu, pored kapije, stoje dve citulje. Tati daju sestomesecni parastos, a mami dve godine. Umrli su u kuci.
I dok prolaze pored sveze okrecene fasade,nepoznati zastaju da procitaju sadrzaj i mozda prepoznaju likove sa slika.
“Ko su ovi ljudi?”

Jutarnji kamicak po kome se dan poznaje

Svadbe i to one vece obicno se organizuju nedeljom. Vec od samog jutra, bez obzira na mladence od kojih sam i sama bila jedan,histerija dostize kulminaciju negde pred sam ulazak kod maticara. Naravno, opstina Vracar u kojoj su se odvijala skoro sva vencanja, ukljucujuci i moje sopstveno, mirisala je na duvan. Suv vazduh zadimljenih prostorija sirio se iz kancelarija na spratu prema ulazu u opstinu. Cela zgrada je bila siva, ili se to meni cinilo. Kada sam bila dete svadbari,ucesnici ove predstave, uklapali su se u ambijent. Po nekoliko zena, mladinih drugarica, sestara, bivsih mladozenjinih devojaka, trckaralo bi oko mlade cije lice nije bas bilo uocljivo ispod slajera, sto rekla moja baba. Nisu svi velovi beli. Jedna se udala u roze haljini sa velom iste boje, ali na nekom drugom mestu. Kolona automobila bi paradirala od mladine kuce do opstine uz sirene, pijacnu vrevu i nervozu ucesnika procesije.
Mlada je izlazila iz prvog automobila koji bi stao ispred opstine i zurnim korakom, pracena ontorazom iz redova uze familije i prijatelja, ulazila u zadimljeni hodnik. Neko bi joj pritrcavao i dlanom brisao razmazanu maskaru, ili joj ispravljao podignutu haljinu....Mladina majka, ili neko od gostiju bi se nasao da pljune u maramicu:
”Cekaj, stani da te obrisem.....”
“Ama, mani me se zeno!”
Mlada i mladozenja konacno staju pred maticara.
"Bla,bla,bla, bla. Brak je bla, bla,...... Da li vi bla, bla uzimate za muza doticnog bla, bla?"
"O,da!"
Majke krisom brisu oci, lica su nasmejana, a u prvim redovima stoje neka mala deca koja nikako da docekaju kraj ceremoniji.

"A vi bla,bla, da li uzimate za zenu ovu bla,bla.....!"
"Da, da!"
Onda ih maticar proglasi supruznicima i srecni zivot pocinje vec na spratu opstine. Lokalni fotograf je dotada ispucao nekoliko rolni filma jer se u to vreme nije znalo za digitalne kamere.
Posle ceremonije i sudbonosnih izjava, slavlje se nastavljalo u nekoj kafanskoj sali zakupljenoj za taj dan.”U drugom cinu komada sa pevanjem,” “krcmarica” je donosila “vino” do “rane zore.” Mladenci su, naravno, jedva cekali da se izgube, mada su vec uveliko konzumirali prvu bracnu noc,nestrpljivo ocekujuci sledece dane i noci.
U predstavi su i kumovi kojima su klicali da su im "izgorele kese," a ceo "svadbarski ansaml" je vec uveliko osetio da su im "kese" pregorele vec na pocetku. I sama sam bila ucesnik cudne svadbe sa mladozenjom u Americi. Naravno, najzbunjeniji su bili muzikanti i romska deca koja su nas sacekala ispred opstine gledajuci u neverici mladu i mladozenjinog tatu za koga su mislili da je zenik. Kao kada sam nasu Radu koja nam je dolazila jedanput mesecno da cisti, zafrkavala sa slikom Bob Dylana koja je stajala na vratima moje sobe, a za koga sam joj govorila da cu jednog dana da se udam: "Neces ti za ovog?
""Ko je mlada?"
"Ja sam!"
Zacudjene crne oci prelazile su preko moje figure obucene jednostavno, bez vela i belog.
"A ko je mladozenja?"
Pokazala sam im mladozenjinog tatu koji je imao ulogu posrednika sto bi bilo jos teze objasniti.
Nastavili su svirku uz pomeranje glava u neverici.
"A jel ima Kume izgore ti kesa?"
Poleteli su dinari zvececi po platou ispred Vracara. A i kum je bio kuma!?
Za to vreme, u Americi, pravog mladozenju pratili su Japanac i Indus, drugari sa fakulteta, kao svedoci potpisivanja dokumenta kod konzula u Cikagu.
Moja prva bracna noc mirisala je na jorgovan. Ne, nije bio jorgovan, ali kao da jeste.
Kada se jedan od mojih rodjaka ozenio svojom skolskom drugaricom za koju su govorili da mu je prva ljubav,muzicari su svirali u dvoristu kuce na cijem mestu se danas nalazi poveca zgrada kakvih je na Cuburi sve vise. A na sam dan Mladenaca, odjekivale su pesme u kojima se pominjalo ime moje nove rodjake, dok je njen muz razveseljavao dve koleginice, svaku posebno. U podosta pripitom drustvu izguzvane haljine ostale su neprimecene dok su ustreptale koleginice,na izgled bezazleno, razgovarale jedna sa drugom. Moj rodjak je svecano objavio da na svetu najvise voli svoju zenu, tada prvu, ali ne i zadnju. Koleginice su se povukle razocarano.
Da, svadbe su cudne pojave. Primetila sam da su one najbucnije proizvele najvise promasenih bracnih noci i dana, pa su se brakovi obicno zavrsavali fijaskom. Fijasko je lepsa rec za ono sto se desavalo.
Jedanput, rano ujutru, videla sam neko dvoje koji su se vracali sa sopstvene svadbe uz pratnju Cige koji je tiho svirao. Jutro je bilo sveze i violina mu je sasvim legla. Bilo bi lepo da su ispred maticara stajali u istom sastavu - sami, ako im je uopste i bio potreban.

Izmedju N.Beograda i Zelenog Venca

“Alo, hej kako si? Sta, pogresan broj. Izvinite.”
Devojka izlece iz autobusa i sudara se sa mladicem koji vice u telefonsku slusalicu: “Dosadna si. Kupi sta hoces, boli me uvo. Nosi se i ti!”

Mladic gleda dupe ispred sebe.
“Da li ova riba nosi gace? “
“Alo, alo, jel to Mile. Gde si Mile bre? Stalno mi se javlja neka. Ko ti je bre ta? Jesi je...? Super. Ko ce da dodje? Da donesem sljoku? Jel dolazi Djoletova riba?... O.K. Ajd, cao.”

Gospodin je gledao kroz prozor. Brojao je automobile koji su se nizali kao djerdani uzduz trotoara koje su prolaznici zaobilazili hodajci tik uz autobus. Nije hteo da slusa glasove. Pokusavao je da ne cuje. Ruzni glasovi upuceni nepoznatim primaocima poruka. Ispred njegovih ociju zatresla se poveca zadnjica devojke koja je zvucala cudno.
“Danasnje devojke izgleda ne nose donji ves.”

“Vidi ovu seljancuru bez gaca!”

“Decko zaspa li ti? Ajde dete, pomeraj se malo da silazimo!”

"Karte na pregled, molim1'

Hej bre dete, stade mi na nogu. Gde gledas?

“Druze, soferu, covece, moz’ malo da utisas taj radio, nije ovo tvoj bus!”

“Sta je, zar ti ne lezi...?”

“Ma legla bi mi, ali ne na uvo.”

“Jao, ovaj k’o da vozi prazne gajbe! Zasto uopste placamo karte za prevoz?”

Zvuk kocnica je bio mocan.
Svako otvaranje i zatvaranje vrata pratilo je cikanje nepodmazanih srafova.
Vrucina je postajala nepodnosljiva.

“Alo, ko je, hej Djole, jel vazi ono za veceras? Donecu sljoku. A jel' dolazi Jasna?”
Odmeravao je dimenzije devojke ispred sebe kroz cije se tesno pripijene pantalone nazirala tanka traka koja je uranjala izmedju polutki pozamasne zadnjice.

“sta se kezis moroncino, bolje popravi te kljove.”

“Poslao sam ga u lepu picku materinu. Necu valjda da mu radim za dzabe. Boli me uvo. Ne moze da me plati onoliko malo, koliko cu malo da mu odradim. Ma neka se nosi.”

Dve su devojke razgovarale nekom cudnom mesavinom dijalekata valjda pokusavajuci da se identifikuju sa gradom kroz cije se poluraskopane ulice probijao autobus na liniji prema Zelenom Vencu.

Iako se asfalt vec uveliko poceo da topi od sunca koje je razulareno obasjavalo grad, a da leto jos nije ni pocelo, u autobusu su svkoro svi prozori bili zatvoreni.

“Mama, da kupim paprike? Koliko kila? Ne mogu sama sve da dovucem. U autobusu sam. Doci cu pravo kuci, naravno. Gde cu s’ paprikama? Daj kevo ne davi, majke ti!”
I dok se preznojavala, zena se pripremala da sidje kod pijace. Ispred nje kao zid stajao je osisani mladic koji je zenu podsetio na komsijinog dobermana. “Da li silazite na sledecoj?”Zena gleda bojazljivo ispred sebe. Mala je rastom, ali izgleda jos manja pored mladica cije se lice zacrvenelo, a kosa jos vise nakostresila.
“Da li silazite na slede}oj? Izvinite, moram da sidjem.”
Mozda zato sto je mnogo visi od nje, ili sto ga je sopstveni svet preokupirao, tek “zid” je odgovorio sa zakasnjenjem od nekoliko sekundi kada su se vrata od autobusa vec preteci zatvarala: “NE!” Sa uplasenim izrazom lica, zena se polako primakla vratima i drhtavim glasom zamolila vozaca da stane.

“Sreca tvoja da sam dobre volje danas,” odgovorio je vozac dok je zena spoplicuci se izlazila iz autobusa.
Ljudi su se tesko provlacili izmedju automobila i autobusa: “Ovi automobili su kao djerdani, lepo nanizani jedan do drugog.” Voleo je da sedne na prvoj i izadje na zadnjoj stanici. “Ipak sam nesto danas uradio.” “Sta li ova deca to toliko razgovaraju? Mozda se bave nekim vaznim poslom.”

“Blago tebi deda kad ne cujes. Ovde zvrji non-stop. Sta su svi ovi radili pre ovih mobilnih.”

“Dobro mama, doci cu pravo kuci. Sedi jos malo, ne brini.”
“Zdravo Jaco, cujem da ces doci. Hoces da te pokupim. Uzecu caletov audi. Maco, vozices se u stilu.”

“Ajde deda, stigli smo. Hej cica, zadnja.”
Odjednom je sve postalo tiho. Nema skripe. Vrata se vise ne otvaraju i ne zatvaraju. Ljudi su nestali. Zadnja stanica.

Vozac je ustao i priblizio se starom gospodinu. Covek je spavao, a kao da se smejao.