Jesenji kamicak

Posmatrala sam sa prozora muskarca i zenu kako razgovaraju dok su se priblizavali mojoj zgradi.
Bas kada sam pomislila na zalazak sunca bez letnje zadrske, covek je klekao i ja sam samo cula zenu koja je jauknula. Njen glas je bio neobicno rezonantan valjda zbog trenutka u kome sem njih dvoje i mene na prozoru, nije bilo nikoga drugog. Covek se osmehivao i polako iz klececeg polozaja kliznuo na trotoar. Zurila sam kao omadjijana i posle nekoliko trenutaka koji su mi se ucinili neverovatno dugackim istrcala napolje.
Covek je lezao na zemlji, a zena me je uhvatila za ruku i ubrzano, misleci da onog trenutka nisam mogla da je razumem, ispitivala: "Da li je mrtav? Jel’ on to umro? Kazite mi, molim Vas!" Zena se tresla kao prut, a ja sam zbunjeno cucnula pored coveka i polako podigla njegovu glavu pod koju sam stavila neko salce koje sam bez pitanja uzela iz zenine ruke.
" Jao, jel on to mrtav? Sta da radim, sta da radim...?"
Covek je izgledao kao da spava. Nisam ni primetila da je komsija od preko puta stajao pored nas.
"Pade covek. Zvao sam hitnu pomoc. Dolaze."
Stajali smo na trotoaru uz zenino isprekidano jecanje.
"Da li da pozovem nekoga da dodje? Dajte mi broj?"
"Ne, ne, ja cu, ja cu....Sta da rdim? Sta da kazem? Kako da objasnim?""
Lisce je doleprsavsi iz obliznjeg parka zasulo moju ulicu u kojoj, sem u po nekim bastama koje su se videle spolja, nije raslo drvece.
Mozda je ovaj nas zivot stvarno samo iluzija. Mi ustvari ne postojimo. Mislimo da smo tu, radimo nesto, cekamo i na kraju skliznemo na trotoar, nestanemo na krevetu u poluosvetljenoj sobi, na nekom krivudavom, mokrom putu, u nekim fijucima metkova i bombi razbacani po mostovima, zakopaju nas posto odzivimo pozajmljene zivote nekih ljudi pre nas.
Dosla su kola hitne pomoci. Lekar je klimnuo glavom.
"Nema nista, gotovo je."
Sta je gotovo?
Bolnicari su stavili coveka na nosila. Prekrili su ga carsavom koji je zena pokusavala da ispravi.
I dok sam podizala sal sa zemlje,lisce je opet zasulo trotoar.

Kameni temelj kuce bez broja

U jednom od partaja oronule kuce ziveo je moj drug. Krivo mi je sto nisam u stanju da se jasno setim njegovog lika i ako smo igrali skolice i menjali rolsue praveci slalome od vrha ulice pa sve do coska. Na svakih dvadesetak minuta pojavljivali bi se po koji moskvic,fica, ili spacek i mi smo nestrpljivo sacekivali da prodju pored nas. Dete je raslo, a ja sam otisla iz ulice. Ostao je partaj. Kuca je malko popravljena, fasada izgleda sveze okrecena. U dvoristu se igraju neka druga deca jer na ulici stoje automobili od kojih su neki u poluraspadajucem stanju, a drugi ganc novi, tek kupljeni, cesto prave buku.. Moskvici se valjda vise ni ne prave, a ni spaceke nisam skoro videla. Moj drugar iz detinjstva je porastao u maloj sobici koja je gledala na ulicu.
Ceo stan sacinjavale su dve prostorije od kojih je prva, u koju se ulazilo iz avlije bila i kujna i soba. Bez glasa, bas tu, zaceta su neka deca, u tisini prednje sobe u kojoj se i kuvalo, a kroz koju se jedva prolazilo. Skoro bez pokreta i zvuka, uz dodir tih i nevidljiv, stvoreno je i dete koje jos uvek zivi tu. Dete je covek; ima porodicu. Kroz kapiju se vidi popravljena supa koja je izgleda postala deo stana. Pitam se da li u kujni jos uvek neko spava. Sigurna sam da je ostatak kuce nepromenjen.
Na zidu, pored kapije, stoje dve citulje. Tati daju sestomesecni parastos, a mami dve godine. Umrli su u kuci.
I dok prolaze pored sveze okrecene fasade,nepoznati zastaju da procitaju sadrzaj i mozda prepoznaju likove sa slika.
“Ko su ovi ljudi?”

Jutarnji kamicak po kome se dan poznaje

Svadbe i to one vece obicno se organizuju nedeljom. Vec od samog jutra, bez obzira na mladence od kojih sam i sama bila jedan,histerija dostize kulminaciju negde pred sam ulazak kod maticara. Naravno, opstina Vracar u kojoj su se odvijala skoro sva vencanja, ukljucujuci i moje sopstveno, mirisala je na duvan. Suv vazduh zadimljenih prostorija sirio se iz kancelarija na spratu prema ulazu u opstinu. Cela zgrada je bila siva, ili se to meni cinilo. Kada sam bila dete svadbari,ucesnici ove predstave, uklapali su se u ambijent. Po nekoliko zena, mladinih drugarica, sestara, bivsih mladozenjinih devojaka, trckaralo bi oko mlade cije lice nije bas bilo uocljivo ispod slajera, sto rekla moja baba. Nisu svi velovi beli. Jedna se udala u roze haljini sa velom iste boje, ali na nekom drugom mestu. Kolona automobila bi paradirala od mladine kuce do opstine uz sirene, pijacnu vrevu i nervozu ucesnika procesije.
Mlada je izlazila iz prvog automobila koji bi stao ispred opstine i zurnim korakom, pracena ontorazom iz redova uze familije i prijatelja, ulazila u zadimljeni hodnik. Neko bi joj pritrcavao i dlanom brisao razmazanu maskaru, ili joj ispravljao podignutu haljinu....Mladina majka, ili neko od gostiju bi se nasao da pljune u maramicu:
”Cekaj, stani da te obrisem.....”
“Ama, mani me se zeno!”
Mlada i mladozenja konacno staju pred maticara.
"Bla,bla,bla, bla. Brak je bla, bla,...... Da li vi bla, bla uzimate za muza doticnog bla, bla?"
"O,da!"
Majke krisom brisu oci, lica su nasmejana, a u prvim redovima stoje neka mala deca koja nikako da docekaju kraj ceremoniji.

"A vi bla,bla, da li uzimate za zenu ovu bla,bla.....!"
"Da, da!"
Onda ih maticar proglasi supruznicima i srecni zivot pocinje vec na spratu opstine. Lokalni fotograf je dotada ispucao nekoliko rolni filma jer se u to vreme nije znalo za digitalne kamere.
Posle ceremonije i sudbonosnih izjava, slavlje se nastavljalo u nekoj kafanskoj sali zakupljenoj za taj dan.”U drugom cinu komada sa pevanjem,” “krcmarica” je donosila “vino” do “rane zore.” Mladenci su, naravno, jedva cekali da se izgube, mada su vec uveliko konzumirali prvu bracnu noc,nestrpljivo ocekujuci sledece dane i noci.
U predstavi su i kumovi kojima su klicali da su im "izgorele kese," a ceo "svadbarski ansaml" je vec uveliko osetio da su im "kese" pregorele vec na pocetku. I sama sam bila ucesnik cudne svadbe sa mladozenjom u Americi. Naravno, najzbunjeniji su bili muzikanti i romska deca koja su nas sacekala ispred opstine gledajuci u neverici mladu i mladozenjinog tatu za koga su mislili da je zenik. Kao kada sam nasu Radu koja nam je dolazila jedanput mesecno da cisti, zafrkavala sa slikom Bob Dylana koja je stajala na vratima moje sobe, a za koga sam joj govorila da cu jednog dana da se udam: "Neces ti za ovog?
""Ko je mlada?"
"Ja sam!"
Zacudjene crne oci prelazile su preko moje figure obucene jednostavno, bez vela i belog.
"A ko je mladozenja?"
Pokazala sam im mladozenjinog tatu koji je imao ulogu posrednika sto bi bilo jos teze objasniti.
Nastavili su svirku uz pomeranje glava u neverici.
"A jel ima Kume izgore ti kesa?"
Poleteli su dinari zvececi po platou ispred Vracara. A i kum je bio kuma!?
Za to vreme, u Americi, pravog mladozenju pratili su Japanac i Indus, drugari sa fakulteta, kao svedoci potpisivanja dokumenta kod konzula u Cikagu.
Moja prva bracna noc mirisala je na jorgovan. Ne, nije bio jorgovan, ali kao da jeste.
Kada se jedan od mojih rodjaka ozenio svojom skolskom drugaricom za koju su govorili da mu je prva ljubav,muzicari su svirali u dvoristu kuce na cijem mestu se danas nalazi poveca zgrada kakvih je na Cuburi sve vise. A na sam dan Mladenaca, odjekivale su pesme u kojima se pominjalo ime moje nove rodjake, dok je njen muz razveseljavao dve koleginice, svaku posebno. U podosta pripitom drustvu izguzvane haljine ostale su neprimecene dok su ustreptale koleginice,na izgled bezazleno, razgovarale jedna sa drugom. Moj rodjak je svecano objavio da na svetu najvise voli svoju zenu, tada prvu, ali ne i zadnju. Koleginice su se povukle razocarano.
Da, svadbe su cudne pojave. Primetila sam da su one najbucnije proizvele najvise promasenih bracnih noci i dana, pa su se brakovi obicno zavrsavali fijaskom. Fijasko je lepsa rec za ono sto se desavalo.
Jedanput, rano ujutru, videla sam neko dvoje koji su se vracali sa sopstvene svadbe uz pratnju Cige koji je tiho svirao. Jutro je bilo sveze i violina mu je sasvim legla. Bilo bi lepo da su ispred maticara stajali u istom sastavu - sami, ako im je uopste i bio potreban.

Izmedju N.Beograda i Zelenog Venca

“Alo, hej kako si? Sta, pogresan broj. Izvinite.”
Devojka izlece iz autobusa i sudara se sa mladicem koji vice u telefonsku slusalicu: “Dosadna si. Kupi sta hoces, boli me uvo. Nosi se i ti!”

Mladic gleda dupe ispred sebe.
“Da li ova riba nosi gace? “
“Alo, alo, jel to Mile. Gde si Mile bre? Stalno mi se javlja neka. Ko ti je bre ta? Jesi je...? Super. Ko ce da dodje? Da donesem sljoku? Jel dolazi Djoletova riba?... O.K. Ajd, cao.”

Gospodin je gledao kroz prozor. Brojao je automobile koji su se nizali kao djerdani uzduz trotoara koje su prolaznici zaobilazili hodajci tik uz autobus. Nije hteo da slusa glasove. Pokusavao je da ne cuje. Ruzni glasovi upuceni nepoznatim primaocima poruka. Ispred njegovih ociju zatresla se poveca zadnjica devojke koja je zvucala cudno.
“Danasnje devojke izgleda ne nose donji ves.”

“Vidi ovu seljancuru bez gaca!”

“Decko zaspa li ti? Ajde dete, pomeraj se malo da silazimo!”

"Karte na pregled, molim1'

Hej bre dete, stade mi na nogu. Gde gledas?

“Druze, soferu, covece, moz’ malo da utisas taj radio, nije ovo tvoj bus!”

“Sta je, zar ti ne lezi...?”

“Ma legla bi mi, ali ne na uvo.”

“Jao, ovaj k’o da vozi prazne gajbe! Zasto uopste placamo karte za prevoz?”

Zvuk kocnica je bio mocan.
Svako otvaranje i zatvaranje vrata pratilo je cikanje nepodmazanih srafova.
Vrucina je postajala nepodnosljiva.

“Alo, ko je, hej Djole, jel vazi ono za veceras? Donecu sljoku. A jel' dolazi Jasna?”
Odmeravao je dimenzije devojke ispred sebe kroz cije se tesno pripijene pantalone nazirala tanka traka koja je uranjala izmedju polutki pozamasne zadnjice.

“sta se kezis moroncino, bolje popravi te kljove.”

“Poslao sam ga u lepu picku materinu. Necu valjda da mu radim za dzabe. Boli me uvo. Ne moze da me plati onoliko malo, koliko cu malo da mu odradim. Ma neka se nosi.”

Dve su devojke razgovarale nekom cudnom mesavinom dijalekata valjda pokusavajuci da se identifikuju sa gradom kroz cije se poluraskopane ulice probijao autobus na liniji prema Zelenom Vencu.

Iako se asfalt vec uveliko poceo da topi od sunca koje je razulareno obasjavalo grad, a da leto jos nije ni pocelo, u autobusu su svkoro svi prozori bili zatvoreni.

“Mama, da kupim paprike? Koliko kila? Ne mogu sama sve da dovucem. U autobusu sam. Doci cu pravo kuci, naravno. Gde cu s’ paprikama? Daj kevo ne davi, majke ti!”
I dok se preznojavala, zena se pripremala da sidje kod pijace. Ispred nje kao zid stajao je osisani mladic koji je zenu podsetio na komsijinog dobermana. “Da li silazite na sledecoj?”Zena gleda bojazljivo ispred sebe. Mala je rastom, ali izgleda jos manja pored mladica cije se lice zacrvenelo, a kosa jos vise nakostresila.
“Da li silazite na slede}oj? Izvinite, moram da sidjem.”
Mozda zato sto je mnogo visi od nje, ili sto ga je sopstveni svet preokupirao, tek “zid” je odgovorio sa zakasnjenjem od nekoliko sekundi kada su se vrata od autobusa vec preteci zatvarala: “NE!” Sa uplasenim izrazom lica, zena se polako primakla vratima i drhtavim glasom zamolila vozaca da stane.

“Sreca tvoja da sam dobre volje danas,” odgovorio je vozac dok je zena spoplicuci se izlazila iz autobusa.
Ljudi su se tesko provlacili izmedju automobila i autobusa: “Ovi automobili su kao djerdani, lepo nanizani jedan do drugog.” Voleo je da sedne na prvoj i izadje na zadnjoj stanici. “Ipak sam nesto danas uradio.” “Sta li ova deca to toliko razgovaraju? Mozda se bave nekim vaznim poslom.”

“Blago tebi deda kad ne cujes. Ovde zvrji non-stop. Sta su svi ovi radili pre ovih mobilnih.”

“Dobro mama, doci cu pravo kuci. Sedi jos malo, ne brini.”
“Zdravo Jaco, cujem da ces doci. Hoces da te pokupim. Uzecu caletov audi. Maco, vozices se u stilu.”

“Ajde deda, stigli smo. Hej cica, zadnja.”
Odjednom je sve postalo tiho. Nema skripe. Vrata se vise ne otvaraju i ne zatvaraju. Ljudi su nestali. Zadnja stanica.

Vozac je ustao i priblizio se starom gospodinu. Covek je spavao, a kao da se smejao.

Slonovsko groblje

Gospodin je hodao tesko pomerajuci desnu nogu. Malo poguren u jakni boje
peska, izgledao je otmeno u odnosu na izradjene ljude, obucene apa-trapa,
koji su pored njega promicali. Nije obracao paznju na ljude, ali mu zato
otkriveni devojacki stomaci nisu promicali. I ako ga je mucio artritis i ko
zna jos koja boljka, muski je reagovao na otvorene pozive mladih dama koje
izgleda da i nisu bile svesne svojih neobicnih sposobnosti: "Mogu da imaju
koga hoce, izuzev onih sa praznim budjelarima."
A gospodin je u svoje vreme mogao da ima sta je hteo. "Imas pune dzepove,
ali su ti prsti suplji," govorili su mu neki.
Danas ga je izuzetno bolela ova desna noga, a i levo oko ga je nesto zezalo.
"Ako vidim jos samo jedan go pupak, oslepecu."
Njegova samoca zabrinula je prijatelje koji su, umesto njega, poceli da
prate oglase po novinama. Na zalost, udavace su trazile mladje nepusace, a
on je dan zavrsavao sa pet popusenih pakli.
Samoca ga je trosila, ali joj je ostao veran. Ostavio je nesto "tamo" i
dosao "ovde"gde se na momente osecao najvecim strancem. Sve je drugacije,
ljudi su drugi, a u dusi, on je jos uvek bio mlad; mnogo mladji od svojih
drugova.
"Samo jos danas da izdrzim. Valjda cu? Samo jos malo," mislio je.
Udvaranje je kod njega dolazilo refleksno. Oci bi mu ozivele i nista ga ne
bi zaustavilo. Cak ni te neke glupe zdravstvene nelagodnosti nisu uspevale
da obuzdaju priliv svetla u njegovim, jos uvek decackim, ocima. Samo kada bi
jos malo mogao da voli.
"Ni jednoj zeni nisam bio veran. Sta znaci vernost? Vidis ovo dvoje? E, pa
oni su trideset osam godina u braku. Zamisli da sa nekim lezes i budis se
trideset osam godina!"
"A zamisli da se budis pedeset! Sta bi radio pedeset godina u krevetu sa
jednom, jedinom zenom?"
Zato se on zenio vise puta. Prvu je ostavio, a drugoj je bio muz broj
cetiri. Zena broj tri je ostala kratko. Cetvrte i pete se slabo seca. Sve su
bile kao blag prolecni vetar. Sada ga je misao na njih ispunjavala
neznoscu.
"Mora da sam ih voleo."
"Sigurno!"
"Znas sta, za sve je kriv jebeni rat. Svi smo mi ostali razbucani. Zamisli
da se samo jednog jutra probudis i neko ti kaze, pakuj se i idi. Prvo, ne
znas gde bi, a drugo, sta od svega da poneses. Na kraju zavrsis bez igdeicega, sa pehom ostavljenim u amanet."
Porucuje ko zna koje pice po redu i kelnerica mu otkriva da ga je prepoznala
sa TV-a. "Jel' su vas malko nasminkali za snimanje?" Kelnerica se brzim
koracima udaljavala po jos jedno pice. Njihala je kukovima. U glavi mu je
odzvanjao njen bosanski akcenat.
"Sta bi mi falilo sa kelnericom?"
"Evo piva!"
"Pa kako zivite? Slusa li vas onaj vas?"
"Koji moj," iscudjavala se Bosanka.

" Mislio sam na vaseg muza."
"Ju, da cuje da se neko za njega raspituje! Taman posla."
Ideja o slucajnom susretu sa kelnericinim muzem cinila mu se izuzetno
komicnom.
Ustvari, zeleo je da bude sam. Mogao je jos uvek, da je hteo. Mislio je na
mladu sekretaricu sa kojom je proveo nekoliko noci pre desetak godina dok je
bio u braku sa nekom od zena.
Zene je sretao slucajno. Kod njega su dolazile namerno. Posto bi pogledom
poskidao sve sto su na sebi imale, gacice nikada nisu bile problem.
Mislio je kako jos uvek moze. Mozda bi mogao i sa kelnericom. Problem je
muz.
" Sa gospodjama je uvek sve bilo uredu. Muzevi su vec nesto drugo."
Poslednja zena je otisla u Kanadu. Umorila se od cekanja i zaljubila u
mladjeg saradnika. Vreme provode na dva kontinenta.
Nekako danas, ovaj covek izgleda jos pogurenije nego obicno. Zeza ga noga, a
i oko postaje nemoguce. Poceo je teze da dise vec posle trece case piva i
nije vazno koje viskija. Red piva, red viskija-alkoholna musaka zalivena
opuscima od pet popusenih pakli.
"Znas, ja vise nikome ne polazem racuna. Nisam ni kada sam imao razloga. Sta
me se tice sta ko misli. Bas me briga za poglede koji ne vide dalje od svog
nosa. Ko ih. . . . Dosao sam ovde jer tamo vise ne mogu. Mozda cak i necu.
Da li znas sta rade slonovi kada im dodje vreme?

"Gospodine, gospodine, sta vam je. Ne brinite, pomoci cu vam. Uhvatite me
pod ruku. Polako, korak po korak. Gde cemo?"
Mladja zena ga je pazljivo zagrlila. Bojazljivo su se pomerili prema
raskrsnici.
"Znate, ja sam od dva uvek birao tezi put."
"Ne brinite, ja cu vas prevesti preko ulice. Gde stanujete? Jel to ova
velika crvena zgrada sa bankomatom?"
"Vidite koliko me vole, da su cak i bankomat postavili bas na mom ulazu.""Pazite na stepenik."
"Hocu,hvala." Odgovorio je covek isprativsi pogledom zadnjicu dobronamerne
prolaznice.

Sta je to ustvari?

Veza se prekidala nekoliko puta. Da budem konkretna, sest. Sest puta je obrtala nekih sto pedeset brojeva kako bi cula signal.
“Alo, alo, cekaj....!”
I nista.....
Otisla je do masine za kafu. Ovo je peta solja kafe, mislila je. Danas se sve odvija kroz brojeve: telefon, prekidi, solje kafe. Pitala se da li se i zivot meri soljama.
“Danas imam energije za dve solje.”
“Juce nisam bila ni za solju kafe!”
Pocela je da hoda s jednog, na drugi kraj sobe. Prostor u kome je boravila ucinio joj se enormnim.
“Necu vise da zovem, ne vredi. Ne razumemo se.”
Gledala je kroz prozor. Sunce se rvalo sa nekakvim sivkastim oblacima. Ni tamo, ni ovamo! Preovladalo je sivilo. Ovo je nekakva drugacija siva od one pescane. Pesak je nije uznemiravao, ali su joj zato ovi oblaci isli na zivce.
Osetila je malu jezu.
“Sve ce da prodje,” glasno je razmisljala.
“To je kao kada se poseces.”
Setila se kako je jedanput presekla dlan velikim nozem. Pitala se da li je to uradila namerno kako bi povredila sebe i konacno nesto osetila. Cudno, ali taj fizicki bol je bio nistavan u odnosu na ove sive oblake koji se bore sa suncem.
Meso lubenice crvenelo se intenzitetom njene krvi.
Na zidu, sat je otkucavao podne. Skazaljke su se poklonile. Setila se bogomoljke cija se senka projektovala na zidu dobivsi izgled vanzemaljca. Mali boric bio je prenaseljen ovim insektima. Ispadali su jedan za drugim: mali, veliki, malo veci, sasvim malecki, skoro nevidljivi. Uplasila se i besomucno pocela da ih ubija, jednu po jednu. A jedna, po jedna, bogomoljka, padale su ispred njenih nogu. Naravno, nije razmisljala o korisnosti ovih insekata. Samo je htela da ih se sto pre oslobodi. Bozicnje drvce ostalo je da lezi okruzeno zgazenim insektima.
Poklopljene skazaljke na satu potsetile su je na bogomoljku.
Tamo gde se veza prekida sada je sest. Dan se polako privodi kraju. Setaci postaju umorni, a prazne case se odlazu u sudoperu. Dnevna vreva jenjava i vreme je za vecernji dnevnik.

I onda se otvorio cvet

Kaktus u ulici Habersham bio je visi od drveca koje ga je okruzivalo. Duz leve i desne strane ulice prostirale su se baste sa drvecem sa koga je visila mahovina. Kazu da su mahovinu doneli gusari iz Spanije, pre mnogo, mnogo godina i da se razmnozavala nosena vetrom. Kaktus na Hubershamu je bio visi od drveca sa mahovinom koja se u lancima spustala skoro dotacinjuci krovove automobila koji su tuda prolazili. Svojom sirinom kaktus kao da je obuhvatao malu kucu ispred koje ga je neko posadio pre vise od cetrdeset godina.
Danas sam prvi put primetila cvet koji je izrastao iz osusenih kaktusovih listova. Nikada do sada nije imao cvet, a i tamno zeleno lisce je izgledalo sveze.
Ovaj kaktus cije ime ne znam, umire posle cetrdeset godina, a cvet oznacava njegov najveci potencijal.
“Sada je najlepsi.”
Mnogi ljudi do smrti ne dostignu svoj potencijal. Mnogo njih na onaj svet ode prazno, sa glupostima ostavljenim iza sebe. Iza kaktusa ostaje cvet.

Ostrvo

Na mestu gde se more spaja sa nebom, u nekom drugom vremenu, ziveo je
covek.
On nije bio obican po svom opredeljenju kao ni kuca koju je podigao kada se njegov brod nasukao na pusto ostrvo. To parce zemlje, izniklo iz mora sa koga je rukom mogao da hvata oblake, postalo je njegov novi dom. Iskoristio je olupinu broda i od nje izgradio svoje skloniste.
S obzirom da na ostrvu nije raslo nista cime bi se prehranjivao, u
pocetku je ziveo od planktona. Covek nije bio svestan zasto to radi, ali guran instiktom, svako je jutro zahvatao dovoljnu kolicinu vode u kojoj su plivali planktoni. Kasnije je naucio da rukama hvata ribu koju bi jeo tek kada bi se dovoljno osusila na suncu.
Ostrvom su cesto prolazile oluje i covek je bio iznenadjen cinjenicom da ga ni jedna od njih nije doticala. Kao da je napravio pakt sa prirodom, njegova kuca-brod je ostala netaknuta. Nije mu smetala samoca. Stavise,on je u samoci uzivao. Brod je bio prepun knjiga koje su se na volseban nacin sacuvale za vreme brodoloma i coveku se cinilo da ce moci da ih cita do kraja
zivota. Posle dugog vremena provedenog na ostrvu, covek je izgubio pojam o godisnjim dobima. Zaboravio je zime, jesen, prolece. Ziveo je u vecitom letu i to mu nije smetalo. Dan i noc pleli su cudnu mrezu od senki i svetla. Mreza se spustala na vodu preko zlatnog jata riba koje su nocu, uz mesecevo saveznistvo, svetlucale i priredjivale neverovatne vizuelne predstave.
Danisu prolazili, a covek je jedino video cudnu igru senki sa kojima bi ponekad pozeleo da vodi ljubav. Voleo ih je, a one su mu uzvracale.
I covek se budio srecan.

Jednom dok je sedeo na plazi i citao o Ibn Batutinom otkrivanju Kine,
iznenada i tiho, a da se nije osetio ni dasak vetra, nekakav kisobran je doplovio do same ivice plaze. Isto tako tiho, kao da je zeleo da ne poremeti ovaj neobican prizor, covek je posegnuo za drskom koja je virila iz mora. U trenutku dok ga je povlacio prema sebi, kisobran se otvorio povukavsi coveka sa sobom. Nije mogao da veruje svojim ocima; kisobran ga je vukao na gore. Leteo je sve vise i vise dok mu se ostrvo nije skoro izgubilo iz vida. Ispod covekovih nogu samo se nazirala sivkasta tacka koja je plovila morem... Uplasivsi se da ce se zauvek izgubiti i da vise nikada nece pronaci svoje ostrvo, covek je pokusao da zatvori kisobran. I dok je pritiskao metalni jezicak na drsci, a drugom rukom pokretao na dole deo koji je licio na pecurku njegove
novo otkrivene letilice, osetio je kako se polako spusta ka zemlji. Nezno najneznije, kisobran mu je pomogao da sleti.
Od tog dana covek i kisobran su postali nerazdvojni i povremeno bi leteli iznad njegovog i nekakvih drugih ostrva koje je on otkrivao pri svakom novom "kisoletu," kako je iz miloste nazivao ove dogadjaje. Covek je prestao da cita knjige, zanemario je senke, a igra jutra i noci mu se cinila irelevantnom.
Sem kosobrana i letenja nista ga vise nije interesovalo. Sunce se od
ljubomore bacalo u vodu.

Covek je voleo svoj kisobran.

Jednom prilikom kisobran je odveo coveka dalje nego ikada pre toga. Leteo je, leteo i leteo, dok se more nije izgubilo. Malo se uplasivsi,
covek je polako poceo da povlaci kisobran na dole i da pritiska onaj metalni jezicak. Nista se nije dogodilo. Kisobran je nastavio da leti. Leteo je covek iznad krosnji crvenog i oranz drveca, nekakvih sarenih livada koje su ga potsetile na prostirke iz drugog zivota. Boje, razne boje asocirale su ga na proslost. Setio se suma, reka i svega sto je iza sebe ostavio. Kao da je razumeo, kisobran je napravio zaokret od triristasezdeset stepeni i coveku se zavrtelo u glavi.

Konacno, pod nogama mu se ukazala siva tacka koja je plovila morem. Polako, kisobran je spustio coveka na njegovo ostrvo.

Onda je covek postao nemiran. Dugo nije hteo da otvori kisobran bojeci se da ga on ne odvede jos dalje, tamo odakle ne bi bilo povratka. Opet je pozeleo da vodi ljubav sa senkama. Dolazile su jedna, po jedna u njegovu kucu brod. Prekrivale su ga nevidljivim poljupcima i svojim tamno plavim, kao more osvetljeno mesecom, telima. Zamisljao je covek da ih voli, da prodire kroz tajne njihove tame, ali se ujutru vise nije budio srecan. Jutra su bila
ispunjena neobicnim mirisima koje je poceo da priziva u secanje, bojama polja i neobicno jarkih krosnji koje je video pod svojim nogama.

‘Necu, ne mogu, nisam u stanju da budem sam. Senke su cutljive. Svetlo je jarko i ne odgovara. Cak me i oluje zaobilaze. Moram, moram.......”

Jednog jutra covek je ustao, pogledao jos jedanput svoje knjige, doruckovao susenu ribu, izasao na trem svog nasukanog broda i poslednji put prosetao plazom.

“Zbogom Senke, necu da vas budim. Zbogom Sunce, nema razloga za
ljubomoru, jer cu te uvek videti gde god da sam. Zbogom brode koji si mi bio kuca.”

Onda je covek uzeo kisobran i crvena kao krv pecurka ga je povela tamo
odakle se vise nije moglo nazad. Prolazio je kroz meke oblake dok njegovo ostrvo nije postalo tacka, pa tackica koja je nestala u moru.

Onda se i more izgubilo.

Izgubio se i covek.

Mozda je sada srecniji.

Da li je?

Krug

Srela se dva stranca, covek i zena. Covek nije znao zenu, niti je ona poznavala coveka. Kada su stali jedno naspram drugog i pogledali se, covek je pomislio da je negde blizu nje ziveo, a zena da ga je negde vec srela.. Dva stranca, koja su imala utisak da to nisu, pozelese da podele prostor.
Bilo je leto i covek i zena rese da podju na put. Dugo su hodali: danju prema suncu, a nocu prateci mesec koji je svetleo tek toliko da osvetli mesta gde su mogli da sednu, jedno pored drugog. I covekova ruka je grlila zenino rame, a zenino lice dodirivalo njegovo.
Kada su na kraju puta, ako put moze da ima pocetak i kraj, naisli na pustu plazu, covek i zena potrcase prema moru koje se prostiralo ispred njih, bez kraja i pocetka kao i put na koji su se uputili. Igrali su se, plivali dok ih je dodirivala morska trava, dok su dodirivali jedno drugo. Kada su umorni izasli iz vode, legli su na pesak. Zeni je bilo hladno, a covek je hteo da je zegreje. Nekada stranci koji su bili poznati jedno drugom, postali su krug koji se stopio sa peskom pa su iz daljine izgledali kao ulegnuce na plazi sa cije je jedne strane bila borova suma, a sa druge tirkizno more...

Godisnja doba

Posto joj je izjavio ljubav petnaest minuta posle prvog susreta, ona je otisla na sluzbeni put. Nije znala sta je sa njim dok nije dobila pismo.
“Volim te.”
Nije mu zaboravila glas. Promukao sa malo otezucim samoglasnicima, prepoznala ga je posto je pozvao telefonom.
“Nemoj da me zaboravis!”
Zaptamila mu je oci. Secala se njegovog, po malo, nespretnog poljupca kojim joj je ovlaz dotakao usta.
Pojavio se odjednom, cudesno i jasno. Sebe je videla kao zonglera na zici koju je postavio bezobrazni carobnjak, zbunjeni lazov koji je izjavio da sem nje na svetu nema nikog. Voleli su se u jesen. Naravno, postojale su neke lepo provedene godine, nekakva putovanja, neko, sada vec podjednako umoran od njegovog tela, kao i on od njenog.
Odlucio je da prati svoju goscu na proputovanju. Bili su ucesnici maskenbala, svako sa maskom elegantnog pojavljivanja. Pitao se da li bi mogao da je voli, a ona je htela da ga pravi ljubomornim. Pozeleo je da se igra.
U prolece pocele su da pupe lipe u kraju u kome je ziveo. Proslost je otisla na zapad, a prekookenska zica je bila razapeta.
Svoju jesenju ljubav docekao je odmoran, posle poslepodnevnog spavanja,. I dok su se voleli, proslost je nestajala u sada vec procvalim krosnjama.
Nije joj ponavljao reci, samo je hteo da je voli. Ona je volela njega i to mu govorila. Nije se obazirao. Nije razmisljao. Umarale su ga reci. Jer, reci ne znace nista. Njoj su bile sve. Volela ga je i samo je jedno jutro rekla: “Dovidjenja.”
Uputila se na beskrajnu setnju preko nenormalno visokih talasa koji su pretili da je poklope.

Kamen, po kamen. . . .

Nikada nisam bila srecna ako se pod tim pojmom podrazumeva konstantno stanje. Sreca nema kontinuitet. To mogu da tvrdim jer znam. Moja majka nije nikada bila potpuno srecna a jel znate zasto? Bas zbog megalomanskih zelja represivnih nacija da vladaju! Ne gledajte me tako! Ako je majcin otac nestao onog jutra kada je poceo rat, i njen zivot odmah postao zajeban, moj je zajeban takodje. Mi smo gomila baksuza, ljudski otpad koji izaziva sveopste sazaljenje. Kako da ne!!! Ljudski otpad, depresivan, proganjan, ugljenisan dok je zena nemackog oficira svirala Mozarta. Jadan Mozart, kada bi znao... Naravno da sam ljuta i nikada necu proci sa laznim osmehom na licu. “Stisni zube,” budalastina! To je genetski u mojim venama. Moje plave vene pulsiraju nasledjenim nezadovoljstvom. I zato sedim ovde u vasoj ordinaciji. Stvarno mi treba cigareta.
U redu. Idemo dalje. Svasta se desilo u mom snu. Da li sam vam ispricala o zmiji? Ujela me je dok sam se volsebno premestala od osvetljenog prozora ka nekom potpuno nepoznatom mestu. Neko me je poveo u bolnicu gde su mi u telo uspricali zadrzaj ogromnog sprica. I znate sta, nisam se ni malo uplasila!! Poslusnost, prijatelju, cisto potcinjavanje, predavanje. A zasto ja nebih analizirala vase jebene snove? Kladim se da razmisljate sta cete da radite posle podne, daleko od ove lude kuce i ovakvih kao sto sam ja. Svi mi zivimo po kutijama. Upakovano covecanstvo. Paket kliza u samo za njega odredjen prostor. Valjda i vi imate svoj perfektan prostor sa savrsenom porodicom i ljubavnicom sa silikonskim sisama. Sta, verni ste? Ni govora! Sta radite satima na dezurstvu? Dok mi spavamo drogirani i obezglavljeni, vi igrate poker. Strip-tiz poker. Znam ja. I ja sam ga igrala pre dosta godina. Verna zena ne sumnja, a mi igramo poker. Niko nas nije prokljuvio. Hej bre! Lepo smo to odigrali! Kazu da svaki covek ima svoju tajnu. Kladim se da vi igrate poker.

....Ja sam proizvod dva neobicna coveka. Moje majke, siroceta cije su sreca i dusa otisle cezama u nedodjiju, jednog hladnog jutra i mog istaknutog oca koji je voleo da se zeni skoro sa svakom zenom koju bi sreo. Ja sam se dogodila. Kada su se upoznali imali su po sesnaest godina i bili zaljubljeni u neke druge ljude.
Oboje su bili politicki angazovani kroz nekakve omladinske organizacije i moj otac je zavrsio u zatvoru. Verujem da smo svi produktivni pod presijom, Moji roditelji su se vencali gurajuci jednog muza i dve zene izmedju svojih zivota. Ja sam dete broj dva.

.......
Hladno mi je. Padace sneg. Moj krevet je pored zida sa prozorom kroz koji vidim grad. Gde su ljudi? Hipnotisu me crepovi koji kao da su od svile.
Trazim staro i tesko ga nalazim.Neka nova lica, glasovi, totalno promenjen grad, pune i u isto vreme prazne ulice protezu se kao veliki paradox. Kao da sam umorna od dugog puta i hladnih hodnika. Kroz prozor vidim svoj izmenjen svet, nepromenjen jedino pod svilenim krovovima. Fasade se krune a ja se pitam kakvi li su oni koji iza njih zive. Onda jos vise mislim na fasade. Spava mi se.

Izgleda da nisam sanjala, ili samo ne mogu da se setim.

Znam da je jutros nebo bilo crveno. Kazu da crveno nebo donosi vetar.
Koliko dugo cu morati da ostanem ovde? Za uvek; neko vreme. . . . Stvarno bih volela da znam. Vijugavi drum ceka moj povratak. Secam se da sam vozila satima pre nego sam stala.Motoru je trebala corba, a meni odmor. Covek je na putu stvarno sam. Prolazi znakove, nekakva muzika sa radija mu pomaze da ne zaspi, a ispred njega drum bez kraja. I dok vozim razmisljam o neobicnim nazivima gradova . Samo imena potsecaju na Indijance koji su bili ovde. Sranje, jos jedna prokleta dzukela na putu koja vozi ko zna gde i bas je briga.
Jednom sam se izgubila. Svi putevi imaju svoj broj, kao u ostalom i svi mi. Svi smo samo deo numerisanog sveta. Brojevi nas prate sve do umrlica. Taj i taj, rodjen januara, februara....bilo kad, godine 1957,8,9, umro je jula 2000 i neke dinosaurus godine..Nisam bas sigurna za brojeve pod kojima su nase smrti registrovane. A koga bi to zanimalo? Kada jednom umre sasvim je sve jedno kada se rodio. Postoje drugi, mnogo interesantniji brojevi sakriveni u trezorima banaka, kamuflirani brojem ziro racuna.
I kao sto rekoh, sporedni put I -16, odveo me je do otvorenog prostora, nekakve litice, bog zna cega. Bilo je mracno i nije se moglo dalje. Iznenada i niodkuda, ogromna, vatrena lopta, tocak prekriven mnostvom svetala, osvetlila je noc. Od nekuda su dolazili razdragani glasovi. Vatromet!. I samo jednog trenutka kada je sve izgledalo kao da gori, ucinilo mi se da sam ih videla. Svi su bili tu oko mene, tihi, bezimeni, samo siluete.
Bas bi mi prijala solja caja.
Sazaljenje? Ne,osvestilo me je sareno svetlo.
Nesto mi se bas i ne mrda vise. Prijalo bi mi da se negde nastanim. Pa cak ako je osvetljen prozor iz mog sna to mesto, cak i to. . . . Ne smeta mi. Godinama mi se cinilo da mi je povratak nemoguc. Rad, rad, rad; jedino prihvatljivo resenje ukoliko nisam nameravala da zavrsim ispod mosta, ili u jarku. Digla sam ruke! Moj se ceo zivot udaljavao od mene. Ispustila sam uzde! Nije bilo ceza na vidiku.

Naravno da volim da slikam. I ako to obavljam uzgred, konacan ishod je uvek isti: samoca mi ne smeta. Ne, ne mrzim ljude. Kako neko moze da mrzi nekoga ko je nesavrsen? Ljudi su i vise od toga. Oni su najveca greska prirode. A znate sta mi je smesno? Ljudi su jedina ziva bica koja su u mogucnosti da opravdaju zlo. Nekada davno sam imala psa. Zvali smo ga Zuca. U pocetku je bio dobar. Posle se promenio. Morali smo da ga ostavimao sa nekim ljudima jednog leta. Vratio se nezadovoljan. Poceo je da nas ujeda cak i dok je mahao repom. . . . Veterinar je predlozio autanaziju. Izabrali smo da ga volimo jos vise. Stvarno smo ga voleli. Ljudi su bezobrazni i bez repova. Njihov se atavizam ogleda u cinjenju uzasnog zla. Zbog toga sam izabrala da slikam prazninu. Nedostatak ljubavi dolazi iz ogromnog, neispunjenog prostora. Pas je ziveo dugo. Dobio je infarkt na veterinarskom stolu. Danima sam osecala miris trulezi. Pas je umirao mnogo pre nego smo to mi primetili. Moj pas je mahao repom do kraja. Zasto me mucite ovde? Da li neko moze da bude srecan i bez zivahnog repa?
Nema zemlje u koju bih da se vratim. Ne mogu da je prepoznam Jedanput sam iz autobusa vracajuci se od negde posmatrala grad koji mi je delovao odbojno. Grad, moj grad u kome sam odrasla, nije izgledao kao da me zove. Svi su prozori na okolnim zgradama bili bas onakvi kao u jednom od mojih snova. U autobusu mi je bilo toplo, a u snu je hladnoca dolazila iz cinjenice da me niko nije pozvao da udjem. Ja sam putnik ciji se put jos nije zavrsio. Dok sam putovala, po nesto sam gubila, izmedju ostalog i zemlju. Tisina je moj saveznik. Mogu ovako jos . . . .

Danas smo bili na plazi. Skupljali smo razbacane skoljke.
Umesto da slikam, skupljam skoljke. Sta me definise kao umetnika, moja diploma, ili osecaj da mi je dusa zarobljena? Naravno da su nam duse zaglavljene. Da nisu moja bi bila slobodna. Bila bih sa druge strane zida, sedela u nekom cafeu i bila uspesna. Kako bi bilo da imam sve: i sedenje u kafeu i uspesnu karijeru? Ovako, moram da radim razne stvari da bih prezivela. Sranje!
Privlaci me otvoren prostor.
Usli smo u autobus i krenuli nazad prema gradu. Sa nama je u autobusu bila zena koja je svoju kesu sa skoljkama drzala kao da u rukama ima dete kome je povremeno pokazivala krajolik podizuci ga prema prozoru. Mozda je njena namera bila da omoguci polomljenim skoljkama da poslednji put vide obalu. To me je potsetilo na zamicanje iza okuke i moje sopstveno pozdravljanje sa plazom, pre nego cemo nastaviti put, zadnjeg dana odmora.
Da li verujete da po neki put znate da nesto dozivljavate zadnji put, ili da po nekoga vise necete videti?
Jednom sam ispracala drugarice do coska moje ulice. Jedna od njih se okrenula i mahnula mi. U tom sam se trenutku pitala da nije to zadnji put sto je vidim. Sutradan je izvsila samoubistvo. Da nema ovih resetki, ja bih izbacila rec ogranicenje kao nepostojecu. Mrzim zabrane. I pored osecaja skucenosti, prijao mi je svez vazduh.

Doslo je vreme za razmisljanje o “prolasku kroz kapiju.” Pogled sa prozora je velicanstven. Sama pomisao na mogucnost necijeg pojavljivanja iza ugla je avantura za sebe. Ali trenutno sve izgleda nemoguce.. Nisam u stanju da hodam uspravno. Moji udovi su kao kod marionete. Kao da neko povlacenjem finih kanapa pokrece moje ruke i noge. I marioneta pocinje da igra uz muziku koju jos niko nije cuo. Melodija dolazi od negde iznutra i jedino je cuju lutkar i njegova lutka. Koreografija je komplikovana. Muzika je sve brza i zvuk se pretvara u skripu.
To samo ja cujem svoju dusu.
Izgrebana je kao mnogo puta otslusana longplejka. Vise je ne prepoznajem.
Moj “budilnik” je poludeo. Preskace svoj ujednaceni tik-tak ritam. Cujem muziku svog srca.
Sta je to samnom?
Da li me neko zove?
Sveti Nikola nije na zidu. Cak je i soba drugacija. Grce mi se misici. Cujem zvizduk voza. Vec sam jednom nogom na platformi. Izgleda da sem mene nema drugih putnika.
Klip-klop-klip-klop.....Tamno je. Nista ne vidim.
Hej!! Da li me iko cuje?
Tisina je neizdrzivo bucna ovog puta. Prisecam se zvuka koraka koji se udaljavaju i slike praznog hodnika.
Vazduh je bio svez. Mi smo sedeli na vrhu krova. Grad se prostirao ispred nasih ociju. Neko je nesto pricao i ja sam krila svoju zudnju za covekom pored koga sam sedela. Samo sam naslonila glavu na njegovo rame i volela ga nevidljivo. Znala sam da su nebo i okolis predstavljali zavrsetak. A svi smo nesto ocekivali. I zamislite, uspelo nam je! Bas kao uvek u snu, volsebno smo se premestili tacno pod moj osvetljen prozor.
Nismo pridavali znacaj svetlu. Da li to znaci da niko od nas ne stoji cvrsto i da nema senki? Pozellela sam da nam uspe da poletimo opet i da slobodno odlucimo da li da se za bilo sta cvrsto uhvatimo.
Kakav bi to zivot bio da nema senki?
I svi su bili tamo gde sam ih ostavila: moja majka, neki nepoznati ljudi, cak i moje komsije. Svi su nosili esarpe oko vrata!? Nije im smetalo moje prisustvo. Niko nista nije rekao. Sporazumevali smo se kao gluvo-nemi.
“Konacno sam stigla kuci!”
“Da li si bas sigurna?”
“Mislim da je to, to.”
“Nikada nemoj da verujes u sve sto vidis. U danasnje vreme nista nije sigurno.”
“ A sta je to toliko razlicito danas u odnosu na juce.”
“ Mozda to sto vidis ni nemoze da se definise.”

Pohod

Jednom davno, u nekakvoj dalekoj zemlji Div je otsanjao grozan san: neko nevazan se usudio da mu povredi mali prst, ponos i diku njegove leve noge. San je probudio sasvim realna osecanja u srcu sirotog Dzina: i on je odlucio da napadne, bilo koga, tek tako. Ali, kako se to obicno desava u bajkama, odjednom je niodkuda, iznikla velika, braon gomila, bas ispred umornih Divovih ociju.
“Sta je ovo?” Zaurlala je Zver.
I Zemlja se zatresla, drvece se posavijalo od straha, po sumama, a planine se obrusise i pretvorise se u sljunak. I dok se ovaj uzas odmotavao, neprimetni mravi su izmileli ispod blatnjave zemlje. Izmarsirali su ostavljajuci tanak, taman trag iza sebe stvarajuci sasvim neobicnu scenu. Minijaturni zivi organizmi hrabro su nastavili da prekrivaju povrsinu na kojoj je stajalo, sada vec potpuno, zbunjeno Cudoviste koje je polako gubilo ravnotezu i nezgrapno stajalo na onoj zdravoj nozi. Uzasno ga je boleo mali prst na levom stopalu.
Monstrum je bespomocno gledao agresivno, mravlje napredovanje.
Za kratko vreme, zemlja je potpuno bila prekrivena. Kao da je ozivela neobicnim, skoro nevidljivim zivotom spreplicuci se sa sasvim iznurenim noznim prstima Monstrumove desne, zdrave noge. Sve ovo duboko je uzdrmalo njegov zdrav razum. I san je postao java.
“U pomoc!” Uzviknuo je uzasnuto.
Vise nije bio sam.
“Kako da hodam, a da ne polomim i ne pogazim sve pred sobom? Jao, koliko sam ogroman i nezgrapan!”
Uporni mravi su nastavili da rade vredno se probijajuci izmedju noznih prstiju, pa i onog malog ranjenog na levom stopalu, Divovog ponosa i dike, na koje je i pored bolova, bio primoran da se osloni.
Postojale su dve mogucnosti: Dzin bi mogao da koegzistira sa mravima, ili da ih razmulja svojom teskom zdravom nogom. Prepustio se sudbini. Izgubio je balans i prostro se svom svojom duzinom, kilometrima u naokolo.
Mozda je Div i umro, a mozda samo ostao da lezi. U svakom slucaju, iz daljine, krajolik je izgledao fantasticno. Cak su se i mravi umirili. Iz daljine, potsecali su na svilenu prostirku, crni pokrov, koji je prekrio nesrecnog Diva.

I tako su svi, na kraju, postali neraskidivi deo brdovitog terena.